ivanmilke

Trent Reznor priča zašto je napustio Interscope Records i tradicionalne modele izdavačkih kuća

In Prevodi on 29. March 2012. at 13:00

Čovek iza benda koji je u jednom trenutku podelio sa zajednicom materijal zbog kojeg danas hapse i ubijaju (kada je zaključan copyright-om). Grupa iza NIИ je doživela ovo od zajednice. Prosto – ako daješ postoji opcija da nešto dobiješ, ako ne daješ šansa da bilo šta dobiješ je nula.

gde god da ste na planeti NEĆETE dobiti "this content is not available in your coutry." NIИ muzika je slobodna i besplatna.

Preveli smo za vas razgovor sa Trentom preuzet sa theprp.com.

Na pitanje zašto je napustio Interscope Records i tradicionalne modele muzičke izdavačke kuće, odgovorio je:

„Pa, to je bilo otprilike… 2008, tu negde; šta se tu zapravo dogodilo: ugovor o snimanju ploče koji smo prethodno potpisali pre mnogo godina imao je velike pogodnosti zasnovane na ondašnjem stanju muzičke industrije, kada je to potpisano. U međuvremenu, industrija je propala, i pogodnosti tada više nisu imale smisla za izdavačku kuću.

Bile su astronomske u poređenju sa očekivanom zaradom. Tako da su nam zapravo bile predočene sledeće opcije: „E, ako hoćete da ostanete ovde, hajde da ponovo pregovaramo, ali da to bude realnije po nas u smislu pogodnosti, ako ne – onda radite sami.“

E sad, u to vreme sam pretežno bio u fazonu: „OK, muzičke kuće su pukle. Model je pukao.“ Imao sam periode kada sam morao da se pogledam u ogledalo i kažem: „Da vidimo. Upravo sam napravio album na koji sam potrošio godinu dana rada. Predao sam ga muzičkoj kući da ga fabrikuje. Iscureo je, i na netu sam, kiptim od besa na fanove koji pričaju o tome koliko im se sviđa novi album koji su upravo ukrali.“

A onda bih mislio: „Čekaj malo. Ne stoje ispred moje kuće i prave butleg kopije iz gepeka kombija, znaš, da bi zaradili pare. Dele svoje ushićenje zbog pesama koje sam napisao i muzike koju sam napravio. I uzbuđeni su zbog toga. A ja se nerviram na njih zbog čega?

Nisu čekali još mesec dana da odu do prodavnice ploča (ako uopšte uspeju da je pronađu) i kupe parče plastike koje ne žele, onda ga ripuju na svoje računare, da bi… u, al’ je ovo sranje.

OK, tu nešto ne valja.“ Ili mogu da ga kupe sa iTunes-a u formatu slabijeg kvaliteta, koji je u to vreme takođe bio zaštićen od umnožavanja, čemu sam se žestoko protivio.

Postaje veoma jasno, ako uspeš da ukloniš emociju iz jednačine. Sistem za isporuku je pukao. I veza između fanova i muzičara i izdavačkih kuća je takođe pukla. Mislio sam da sam dovoljno pametan da to dobro shvatim. Ono što sam naučio je da je potrošio… Tokom godina koje su usledile, do danas, pokušavao sam da eksperimentišem sa različitim poslovnim modelima.

Kao prvo, provodio sam vreme posvećujući pažnju onome što konzumenti žele. Znaš, sve to zvuči kao neko marketinško istraživanje i dosadno proseravanje marketinškog tipa, i jeste, ali opet postaje jasno: nikom drugom ovo nije palo na pamet. I menadžeri nam neće reći šta da radimo, a izdavačke kuće očigledno ne znaju šta da rade.

A ceo Internet i predlog da sve treba da bude besplatno? To je super ako ste klinac kod kuće, a manje super ako obezbeđujete taj sadržaj i mislite „OK, kako mogu ovo da nastavim da radim, ako je sve jednostavno džabe?“ To nije u redu, po mom mišljenju.

Ali niko ne želi da bude Metallica, ustane i kaže „Hej, s jedne strane vidi kako sam bogat. Sa druge strane, znaš brate, treba da mi plaćaš iako si siromašni student.“ Niko ne želi da zastupa taj stav, uključujući i njih same.

Tako da, između objavljivanja ploče Sola Vilijamsa i eksperimentisanja sa modelom po sistemu „plati ono što želiš“, što je dovelo do lepog osvešćivanja i nekako tužnih rezultata, po mom mišljenju, i razmatranja kako čovek zarađuje. Ako već idem na turneju i tu je karta za koncert na koji se nadam da ćete doći, znaš šta, dodaćemo i album uz kartu, sve na kraju ide u isti koš.

Ponovo sam razmatrao različite načine da kažem ljudima ono što želim i takođe pokušavao da budem prijateljski nastrojen prema potrošačima. Šta ljudi žele? Žele stvari koje nisu zaštićene od umnožavanja. OK. Žele da mogu da ih dele sa prijateljima? OK. Žele digitalne datoteke većeg kvaliteta? OK. Želeli bi da imaju utisak da dobro prolaze u pogledu odnosa cene i kvaliteta? To mogu da razumem. OK.

Šta da uradimo da sve to ima smisla? Znaš, potrošio sam mnogo više vremena nego što sam želeo tokom proteklih nekoliko godina pokušavajući da smislim odgovor na to pitanje.

I, tamo gde sam sad, shvatam da je to težak put i mislim da smo sada između dva poslovna modela. Činilo mi se jasnim da muzičke etikete nisu znale šta rade u ono vreme. Ali šta je sa druge strane: da sve radiš sam? Kada smo postali nezavisni, postali smo „hard core“ nezavisni. Nismo išli na varijantu „Hajmo sad na neku indi etiketu.“ koja ima isti poslovni model, ali može da se hvališe nezavisnošću za razliku od velike etikete, kao da to išta znači

Mi smo krenuli od nas samih. To je to. Nikakva etiketa. Etiketa smo ja i moj menadžer, koliko god glasan mogao da budem na Tviteru ili bilo gde drugde. I shvatiš nedostatke toga, da si glasan samo onoliko koliko ljudi žele da te slušaju. Pomaže ti da imaš ljude koji te podržavaju u onome što radiš i u deljenju informacija i, znaš, ne znam šta je to kul muzička radnja u Pragu.

I zato moja ploča nije u toj radnji u Pragu jer ne znam za nju. Prag me zanima, ali ne dovoljno da bih otišao tamo i pitao koja je kul muzička radnja, a onda sklopio ugovor sa njom, razumeš. To je van okvira onoga čime lično želim da se bavim.

Tako da eto još jednog dugačkog odgovora koji zapravo kaže: ne znam. Nisam razočaran stvarima. Mislim da je na mnogo načina trenutna situacija kao na divljem zapadu, i divlje je uzbudljivo, i zanimljivo je kad se nešto ovoliko poremeti, muzičke izdavačke kuće. Postoji neograničeni potencijal, ali takođe zahteva mnogo truda. Sada moram da uradim mnogo toga što onda nisam morao…“

O tome šta treba da se promeni u izdavačkom aspektu muzičke industrije:

„…Karijeru sam počeo kasnih osamdesetih, gde je obrazac bio: potpiši ugovor sa izdavačkom kućom. To je tvoja karta za uspeh. Moraš da imaš distribuciju, sve već imaju sređeno – promociju, svi timovi su na svom mestu.

I onda samo probaj da radiš najviše što možeš, i prekovremeno, pričali su mi kada smo potpisali prvi ugovor da ciljaju na to da održimo publiku do trećeg ili četvrtog albuma, da na mene gledaju kao na lika poput Princea, sa karijerom poput bendova kao što su The Cure ili Depeche Mode ili bendova koji su na sceni veoma dugo i još dugo će na njoj ostati. Ok, naravno, spreman sam. Spreman sam za dugotrajne napore; spreman sam da se ovim bavim.

Onda počinješ da učiš, kada se sretneš sa ugovorom. U, ko li se samo složio sa ovim ugovorom na početku, ovo baš i nije pravedan ugovor. Da vidimo, vi kao muzička etiketa meni pozajmljujete novac da napravim ploču, a onda moram da vam isti taj novac vratim. A nakon što vam ga vratim, posedujete ga zauvek. Uau.

A onda uspem da zaradim to parčence na kraju, ako uspem da dođem na nulu. Ali vi kontrolišete koliko trošim na marketing i druge stvari za koje moram da vam vratim pare. Tako da, čekaj malo. Mogu da prodam sve ove ploče i opet nikada ne dođem na nulu? A vi vodite sve račune?

I onda ako mi ne platite, nikada, onda moram da potrošim 25 hiljada dolara da se obavi revizija knjiga, da biste mi vi onda rekli „A da, dugujemo ti toliko i toliko“. To je baš sranje. Pa je tu onda i misteriozni, namerno zakomplikovan i zamršen svet izdavaštva, kako je to tek konfuzno. I mnogo muzičara, uključujući i mene, koji su samo želeli da stvaraju muziku, u nadi da je to neko shvatio.

I onda shvatiš da postoje – baš to što si rekao – neke nepravedne poslovne prakse i prednosti koje su uspostavljene. I ne kažem da niko ne treba da ima koristi od pesmi koje pišem ili da ja sve radim i zato sav novac treba da ide meni. Ali trebalo bi da nešto da zaradim i trebalo bi da jasno mogu da vidim odakle taj novac dolazi, ako već ja radim sav posao, u suštini. Ja sam napisao pesmu, meni je pala na pamet ta ideja.

Ali onda shvatiš da industrija počinje da puca, što znači da si u neku ruku srećan, ali opet si i tužan jer su ti lični prihodi ugroženi, i razmišljaš kako ćeš da izdržavaš sebe i porodicu u industriji u kojoj realno kao da proizvodimo pisaće mašine, razumeš? Ko još želi pisaće mašine. Svi još uvek čitaju i pišu, ali ne koriste kloparave pisaće mašine i, jebiga. OK.

Mislim, i nadam se više od svega, da je obećanje da kada stignemo do tog novog poslovnog modela, šta god on bio, gledano sa strane muzičke etikete i takođe sa strane izdavaštva, da neko u velikoj meri podržava prava muzičara, kada to počne da se shvata. I da u vreme potencijalne transparentnosti stvarni kreator sadržaja ima mesto za stolom, i da ga ne čerupaju sa SVIH strana i uzimaju svoj deo.

I šta smo videli da se dogodilo? Da li je iTunes model isplate pravedan prema izvođačima? Ne po mom mišljenju. Ono što ja, sa stanovišta potrošača, smatram sledećim najboljim modelom poslovanja, sledećom varijantom koja ima smisla, jeste da dođe do masovnog usvajanja usluga muzičke pretplate, kao što je Spotify.

Mislim da u doba rasprostranjenog širokopojasnog Interneta i kada svako ima računar u svom džepu taj osećaj da normalni ljudi nemaju ništa protiv koncepta oblaka i toga da se njihovi podaci negde čuvaju na sigurnom, ti podaci su tamo negde, ali su na sigurnom i oni im mogu pristupiti, mogu da pristupe svoj muzici koja postoji na svetu, sve im je to na dohvat ruke, bilo gde i bilo kada, to je super.

To zahteva i malo edukacije od strane tih kompanija, da pomognu ljudima da shvate šta je to. Ali mislim da bi to moglo da ima smisla. Ali da li je pravedno prema izvođaču? Ne baš. Samo pogledajte uplate koje stižu od tih servisa. Nije baš inspirativna suma i sigurno ne pokriva izgubljenu zaradu.

Ali mislim da je ono što vi radite ogroman korak u pravom smeru. Sa izdavačke tačke gledišta, svetlo u mraku, i transparentnost. I uvek bolni remont kada dođe vreme da promeni poslovni model. Kada nešto postane zastarelo, postoji mnogo otpora bolnom saznanju da stvari moraju da se promene.

U mom slučaju pre nekoliko godina, sedeo sam i shvatio „Hej, taj magloviti san koji sam imao, da samo sedim i da mi stižu čekovi za tantjeme do kraja života? Za nešto što sam uradio godinama ranije?“ Znate, u fazonu Eaglsa „Hej, Hotel California, stiže još jedan ček na milijardu dolara.“ Nema šanse.

Da možeš da zaradiš pozamašnu svotu od prodaje ploče. Nema šanse više. To je gorka realnost. Muzika je besplatna. Ne mislim da treba da bude besplatna, ali muzika je besplatna. Sada da odem na Google mogao bih da nađem bilo koju muziku besplatno. Tako može i bilo ko drugi, sa malo naprednijim sposobnostima pretraživanja. To je činjenica. Sa time se takmičite.

Ne kažem da je to pravedno, ali tako je. Bežati od toga je suludo. Mislim da smo u vremenu tranzicije i zaista se nadam da kada se slegne prašina i stvari postanu jasnije „Hej, pa ovo ima smisla“, da je neko imao muda i dovoljno integriteta da progovori u ime izvođača.

Bez izvođača, kako si rekao, bilo bi mnogo manje poslova u muzičkoj industriji. Bilo bi lepo videti, za promenu, da je izvođač predstavljen na taj način. Na iznenađenje mnogih, nisu svi izvođači bogati. Ne vozi svako ko objavi ploču Bentlija i ne živi u fazonu Cribs-a, zapravo to je pre mit nego realnost.

I dobro je imati izvođače u blizini, da prave stvari koje će ulepšavati tuđe živote. Bilo bi lepo pokušati uspostaviti novu paradigmu u kojoj postoji održivi stil života.“

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: